| SLIKE | Poezija | Vicevi | April 1992 ZV |
SAZNAJTE NESTO STO MOZDA NISTE ZNALI
(prev. V. Rackovic)
Lice sefa policije u Zvorniku bilo je izobliceno od umora. Bezbrojne probdevene noci u iscekivanju nevidljivog neprijatelja uzele su danak. Pre manje od dve nedelje cetrdesetak njegovih kolega, Srbi, uzeli su toki-vokije, oruzje i automobile, izasli iz stanice i napustili Zvornik. Bez upozorenja, rekao je, bez objasnjenja. Jednoga dana, jednostavno su otisli. A, sada, vratice se, to je bilo vise nego sigurno.
U stanicnoj zatvorskoj celiji, cetiri milicionara iz uze Srbije cekali se da cuju kakva ce im biti sudbina. Uhapseni su u dva sata nocu, dok su se sunjali po gradu. Bili su naoruzani automatskim oruzjem, nozevima i metalnim zicama za davljenje. Sef policije je zeleo da ih bezbedno izvede iz grada. Telefonom je trazio pomoc od kontraobavestajne sluzbe JNA. Najvise se plasio da njihovo prisustvo ovde, u Zvorniku, ne posluzi kao izgovor za napad srpskih paravojnih snaga.
Bio je 8. april 1992, dva dana nakon sto je Evropska zajednica priznala nezavisnu Bosnu.
U stanicu je usao policijski izvidjac. Rekao je da se dve hiljade naoruzanih Srba okuplja pred gradom i da su se zaputili ovamo. "O buducnosti Zvornika se ne odlucuje ovde", izjavio je sef policije. Manje od 24 sata je ostalo pre nego sto ce vecinsko stanovnistvo biti isterano iz grada.
Srpskim paravojnim formacijama i jedinicama JNA koje su se gomilale pred Zvornikom, nije bio potreban izgovor. Osmog aprila, pocele su da granatiraju grad, sa druge strane reke, sa teritorije Srbije. Na hiljade ljudi se dalo u bekstvo, od toga je samo preko mosta u Mali Zvornik preslo dve hiljade. Sledeceg dana, Arkan, komandant paravojne jedinice "Tigrovi", koja je sejala strah, postavio je ultimatum zvornickim Muslimanima, koji su sacinjavali sezdeset odsto stanovnistva grada, da se predaju. Posto se nisu odazvali pozivu na predaju, Arkan je krenuo u napad na grad. Zvornik je pao vec 10. aprila.
Hoze Maria Mendiluce, najvisi funkcioner UNHCR u bivsoj Jugoslaviji, bio je u poseti Milosevicu, u Beogradu.
Milosevic mi je rekao, kao sto je govorio sve vreme trajanja sukoba, da on nema nikakvu kontrolu nad bosanskim Srbima, ali da ce pokusati da upotrebi svoj moralni autoritet... Njegov zvanicni stav bio je da, ukoliko je Bosna nezavisna, onda savezna armija treba da se povuce iz te drzave. Ocigledno, ono sto mi nije rekao... jeste da ce veliki deo komande savezne vojske ostati u Bosni kao bosanska armija. U tom trenutku, to nije bilo tako jasno kao kada se sa vremenske distance gleda na te dogadjaje.
Mendiluse je napustio Beograd, dobivsi obecanje da ce Milosevic uciniti sve sto je u njegovoj moci (sto je naravno bilo ograniceno na onoliki "moralni uticaj" koliki je mogao da izvrsi) da podrzi misiju UNHCR-a, u Bosni. Da bi se vratio u Sarajevo, Mendiluse je morao proci kroz Zvornik.
Nema sumnje, izabrao je za to pogresan dan.
Kada sam stigao do mosta (preko Drine, koji razdvaja Srbiju od Bosne) mogao sam da cujem artiljerijsku paljbu i kanonadu topova. Na srpskoj strani videlo se veliko komesanje. Na udaljenosti od blizu jednog kilometra od mosta, duz reke, bilo je naoruzanih ljudi i vojnika JNA. Celo podrucje je bilo militarizovano. Insistirao sam da mi se dozvoli prelazak preko mosta. Pustili su me da prodjem, na sopstveni rizik. Presao sam na bosansku stranu.
Sa srpske strane Drine doslo je do snaznog artiljerijskog bombardovanja.
Cak sam video i dim kako se izvija iz topovskih cevi, na srpskoj strani.
Pripadnici srpskih snaga i jedinica JNA, koji su drzali taj deo grada,
bili su besni sto se kao svedok njihovog napada na grad tu nasao nekakav
"autsajder."
Zadrzali su me dva sata. Shvatio sam da sam u smrtnoj opasnosti. Ugledao sam
kamione pune leseva. Takodje sam video naoruzane ljude kako iz kuca izvlace
jos leseva dece, zena i starijih ljudi, i tovare ih na kamione. Video sam
cetiri ili pet kamiona punih leseva. Kada sam stigao, ciscenje je vec bilo
obavljeno.
Nigde nije bilo ljudi, na ulicama nije bilo zive duse. Sve je
bilo gotovo. Pljackali su, cistili grad posle masakra. Bio sam ubedjen da
ce me ubiti.
Nisu ga ubili. Pustili su ga. Jureci automobilom 140 kilometara na sat,
presao je liniju fronta i usao na teritoriju pod bosanskom kontrolom.
Tu se sreo sa zrtvama ciscenja.
Pet hiljada ljudi je naslo utociste u uskoj
dolini.
Kada sam stigao kolima, okruzilo me 1000 ljudi. Opkolili su me sa svih
strana i molili: 'Spasi nas! Spasi nas!', sa takvim ocajanjem da sam ostao
tu citav sat, pokusavajuci da ih umirim.
Bilo je mnogo mrtvih, ranjena,
prestravljena deca po zemlji - apsolutno prestravljena - i mogao se cuti zvuk nadolazece topovske paljbe.
Mendiluseov utisak da su i srpske paravojne formacije i jedinice JNA ucestvovale u osvajanju Zvornika potvrdjuje prica lidera ekstremne nacionalisticke paravojske, Vojislava Seselja, koji je otisao u Zvornik ubrzo posle, kako on kaze, "oslobadjanja" grada: "Operacija Zvornik je planirana u Beogradu", tvrdi on.
"U operaciji jesu ucestvovale snage bosanskih Srba. Ali, specijalne jedinice i najbolji borbeni odredi dosli su sa ove strane (iz Srbije). Radilo se o policijskim jedinicama - takozvanim "Crvenim beretkama" - specijalnim snagama srpskog Ministarstva unutrasnjih poslova iz Beograda.
Armija se tu malo angazovala; obezbedila je vojnu podrsku gde je bila potrebna. Operacija je dugo pripremana. Nije bilo nimalo nervoze u njenom sprovodjenju. Sve je bilo dobro organizovano i izvrseno." Arkanovi "Tigrovi", okrvavljeni u akcijama u istocnoj Slavoniji, prethodne godine, u kojoj su utrli put tehnici etnickog ciscenja potpomognutog terorom, usli su 1. aprila u Bijeljinu, u severnoistocnoj Bosni. Bijeljina i Zvornik bili su od izuzetne strateske vaznosti za srpska ratna osvajanja. Bili su znacajne tacke u teritorijalnom pojasu, koji je povezivao dva glavna regiona bosanske zemlje, koju su srpski nacionalisti smatrali svojom - na severozapadu, Bosansku Krajinu, oko Banjaluke, i na istoku, zapadnu obalu
Arkan je naredio sistematsko zlostavljanje muslimanskog stanovnistva u Bijeljini. Njegovi "Tigrovi" su zauzeli snajperske polozaje oko grada, patrolirali ulicama, prazneci sarzere automatskog oruzja u vazduh.
Proganjali su ugledne Muslimane i po hitnom postupku izvrsavali smrtne kazne. Bez napora su slomili simbolican otpor. U sporadicnim ulicnim borbama ubijeno je bar dvadeset cetvoro ljudi. Fotografije ubijenih stigle su u Sarajevo, i prvi put je predsednik Alija Izetbegovic shvatio razmere i prirodu krize koja se nadvila nad njegovom zemljom.
Bilo je skoro neverovatno. Ubijanje civila, na slikama su se videla tela
mrtvih zena, na ulicama. Pomislio sam da se radi o fotomontazi, nisam
mogao da verujem svojim ocima.
Nisam verovao da je tako nesto moguce.
Na Izetbegovica je vrsen sve veci pritisak da preduzme odlucnu akciju. Kao da je bio potpuno nesvestan uloge koju je JNA igrala u Hrvatskoj vec
Izetbegovic je uputio zajednicku delegaciju u Bijeljinu da ispita zvers tva koja su, navodno, tu izvrsena. U sastavu delegacije bili su Fikret Abdic i Biljana Plavsic, muslimanski odnosno, srpski predstavnik, u republickom kolektivnom predsednistvu, kao i Jerko Doko, ministar odbrane Bosne, Hrvat. Njihova istraga nije dala nikakve rezultate. Prema Abdicevim navodima: Bijeljina je bila gotovo prazna. Sreo sam se sa predstavnicima mesnih vlasti, ispricali su mi sta se desilo, ali tamo nije bilo nijednog Muslimana, tako da o tom problemu nismo mogli celovito razgovarati. Muslimani nisu odgovorili na nas poziv. Bili su suvise uplaseni da izadju iz kuca, a posebno su se plasili da govore o tome. Plavsicka je imala svoje tumacenje dogadjaja. Arkana je pozdravila prijateljskim poljupcem. Nekoliko nedelja kasnije, kada je visoki funkcioner Stejt departmenta, Ralf Dzonson, upitao Milosevica za Arkana, odgovor nije Cetvrtog aprila, Izetbegovic je podlegao pritisku hrvatskih predstavnika u Predsednistvu, i Ejupa Ganica, coveka koji se sve vise predstavljao kao de facto Izetbegovicev zamenik. Sve uznemireniji bekstvom Muslimana iz severnoistocne Bosne, predsednik je naredio opstu mobilizaciju bosanske teritorijalne odbrane. "Postalo je jasno da nesto treba uraditi", kasnije se secao Ganic. "JNA je bila posvuda rasuta i vec se pretvorila u cetnicku armiju. Egzodus iz istocne Bosne je poceo, vrsila su se zverstva, i mi smo rekli da se moramo braniti, sredstvima koja su nam na raspolaganju. " Odluka je izazvala bes celnika bosanskih Srba, koji su tvrdili da ce se samo Muslimani i Hrvati odazvati pozivu na mobilizaciju. To su protumacili kao objavu rata. Karadzic mu se obratio s direktnim zahtevom:
Kada smo culi da je Izetbegovic objavio mobilizaciju, bili smo sokirani i znali smo da ce to izazvati rat. Pozvao sam Izetbegovica telefonom i rekao: 'Molim vas, povucite poziv. Znate da se Srbi nece pridruziti vasim jedinicama.' Odgovorio mi je da to ne moze da uradi, jer je poziv vec objavljen, na sta sam rekao da bi trebalo da pronadje nekakvu formulu da ga opozove, jer nikada nije prekasno. Ali, nije hteo to da uradi.
Takodje, i Krajisnik je stupio u kontakt sa Izetbegovicem, sa kojim je imao prisniji licni kontakt.
Pitao sam ga da li zna sta to znaci. Srbi su jos uvek sluzili Armiju, dok Muslimani i Hrvati vise nisu. Sada je zeleo da organizuje teritorijalnu odbranu. Sta misli ko ce sluziti u toj teritorijalnoj odbrani? Protiv koga? Protiv Srba? Preklinjao sam ga da opozove ovu odluku. Rekao sam mu da to moze dovesti do rata.
Izetbegovic mi je rekao da zali, ali da ne moze nista
| sadrzaj | home |
Moj e-mail
izo50@hotmail.comt
Copyright © April 1999
Izet Karaosmanovic. All rights reserved.